Autodestruktivno ponašanje mladih

depresija

Poslednjih godina, u svetu, a i u našoj sredini, uočljiv je sve veći broj autodestruktivnog ponašanja mladih. Najčešći oblici su: “reckanje”, “peckanje”, “grebanje” ali i druge prikrivene autodestruktivne akcije. Sa kliničke tačke gledišta, ovo je sve manje sindrom u okviru već prisutne psihopatologije a sve više način rešavanja nepodnošljive krize kroz koju prolazi adolescent.

 

Fenomen samopovređivanja kod nekih adolescenata predstavlja ideju o preispitivanju sopstvenih granica, kod drugih je pak ozbiljni simptom granične strukturacije ličnosti, kod trećih  znak duboke  patnje,  a što je razočaravajuće i obesrabrujuće i relativno uobičajen simptom kod mladih bez psihijatrijskih poremećaja

 

Faktori značajno povezani sa ispoljavanjem samopovređivanja su: ozbiljni problemi i sukobi sa roditeljima, zloupotreba narkotika, samopovređivanje vršnjaka i prijatelja (modelovanje), nisko samopouzdanje, impulsivnost, posledica zlostavljanja u krugu porodice ili od strane vršnjaka i dr.

 

Adolescenti  koji se samopovređuju saopštavaju o potrebi za samokažnjavanjem, o traženju osobe koja će primetiti njegov očaj, o načinu za privlačenjem pažnje, ili o „manifestaciji olakšanja kroz fizički bol da bi zaboravili na psihički bol“.

 

Prevencija samopovređivanja među adolescentima

 

Zastupljenost namernog samopovređivanja je mnogo češća među adolescentima nego što to pokazuju uzorci na osnovu kontakta sa zdravstvenom službom. Prevencija zahteva opsežan angažman koji prelazi okvire zdravstvene službe ne samo zbog problema koje takvo ponašanje reprezentuje samo po sebi već pre svega zbog visokog rizika ponavljanja.

 

Uloga škole

 

Neophodno je proširivanje mreža pedagoško psiholoških savetovališta pri školama

sa službama primarne i sekundarne zdravstvene zaštite preko edukativnih programa o mentalnom zdravlju namenjenih kako nastavnicima i roditeljima ali i vršnjacima koji to ne čine a koji su po pravilu prvi kojima se ovi adolescenti obraćaju.

 

Nacionalna strategija za prevenciju samopovređivanja

 

Svaka osoba koja ima kontakt sa zdravstvenom službom vezano za namerno samopovređivanje mora biti pregledana od strane psihijatra, psihologa ili edukovanih socijalnih radnika u cilju procene. Ova procena je osnov za određivanje nivoa pomoći (pedijatar, psiholog, psihijatar, nadležni Centra za socijalni rad).

 

Zaključak

 

Neophodnost preventivnog rada u savetovalištima za mlade, obuka roditelja o rizičnim ponašanjima u adolescenciji i najadekvatnijim prstupima.

0 Komentara

Napišite komentar