Kako lakše uploviti u adolescenciju

adolescent

Detinjstvo i adolescencija nisu ni tako laki, ni srećni kako bi mi to hteli i želeli da bude. Predstave o bezbrižnom detinjstvu punom igre i bajkovitih putovanja ka svetu odraslih remete razna saznanja i događaji. Pažljiva analiza onoga što deca doživljavaju u tim srećnim godinama ukazuju na širok spektar problema koji itekako utiču na tok razvoja svakog deteta. Ako bismo ih pobrojali počeli bismo sa individualnim problemima kao što su bolest, kazne, frustracije, zahtevi odraslih koji mogu biti neprekidno povećavani, često nagli i sa mnogo pritisaka, preko poteškoća življenja u disfunkcionalnim porodicama, do izloženosti različitim traumatskim iskustvima, kao što je suočavanje sa smrću, separacijom, gubicima, razaranjima, ratovima… sve je to deo detinjstva. Razlika je samo u kvantitetu teškoća i količini podrške na koju dete može da računa od strane odraslih.

Pritisci remete uobičajeni i poželjni emocionalni rast i razvoj i prete da ugroze formiranje zdrave i emocionalno stabilne ličnosti. I dok odrasli dobro prepoznavaju znake koji ugrožavaju fizički integritet deteta i spremni su da odmah priskoče i pruže pomoć, znaci emocionalne patnje i ugroženosti mentalnog zdravlja su manje poznati, manje alarmantni za ne-stručnjake i ređe pokreću na hitne intervencije. Detetovo emocionalno blagostanje je isto toliko važno kao i njegovo fizičko blagostanje.

Tokom vremena različite teorije su bile zastupane u objašnjenju razvoja dece.Ono što je važno da se shvati je da se razvoj karakteriše istovremenim postojanjem promena i kontinuiteta, te da jedno ne može da postoji bez drugoga. Prihvaćen je stav da je razvoj neophodno shvatiti kroz pristup koji uzima u obzir interakciju bioloških, psiholoških i sociokulturnih uticaja na svim stadijumima razvoja i funkcionisanja.

 

Adolescencija označava period između detinjstva i zrelosti, period tranzicije, u kome se mlade osobe nalaze na pragu značajnih promena koje će ih polako uvesti u svet odraslih.

 

Period adolescencije ima barem u teoriji, jasno definisane uzrasne granice, tako da možemo) da govorimo o ranoj (period od 12-15 godine), srednjoj (period od 15 do 21 godine) i poznoj adolescenciji (period od 21.do 25-26.godine). Međutim, individualno gledano, ova granica i nije toliko jasna. Neki autori predlažu da se kao kriterijumi početka i kraja adolescencije uzmu biološka i sociološka odrednica, odnosno promene u samom razvoju organizma (seksualne polne odlike, početak menstrualnog ciklusa kod devojčica i sl.).

Ono što je bitno je da je ovo period velikih promena u životu pojedinca, označen i promenama u odnosu prema roditeljima, vršnjacima i moralnim, ideološkim i drugim vrednostima, ali pre svega promenama u odnosu na samog sebe. Adolescent sebe gleda „drugim očima“ primećuje na sebi psihičke i fizičke promene koje su nastupile. Adolescent od sebe očekuje mnogo, ali i njegova okolina, roditelji, nastavnici, prijatelji pred njega ponekad postavljaju nerealne zahteve. Promene koje se dešavaju u ovom periodu izuzetno su značajne za dalji razvoj osobe, a ukoliko se u ovom periodu ne završe uspešno razvojni zadaci, kasnije može da dođe do lošeg prilagođavanja ulozi odraslog.

Ne treba smetnuti sa uma da su ne samo moralne vrline i kulturne navike, već i mnogi oblici znanja, zapravo stvar porodičnog nasleđa i uticaja. Porodica je okvir u kome se mogu razviti vrline i predpostavke slobodnog čoveka: poštenje, individualizam, radne navike, respekt prema kulturnim vrednostima itd.

Porodica je prva grupa u kojoj se dete nalazi nakon rođenja u kojoj se stiču prva iskustva, razvija svoje lične potencijale i oblikuje stavove. Može se reći da je porodica primarni faktor socijalizacije.

Porodica je celina u kojoj su izuzetno važni i odnosi unutar članova. Oni su odlučujući za zdravlje i razvoj pojedinca.

Porodicu održavaju i jasno postavljene granice koje čuvaju celinu. Jasnoća granica je pokazatelj kako jedna porodica funkcioniše. Prečvrste i nedovoljno jasno postavljene granice mogu pridoneti prividnoj skladnosti porodice. Nedovoljno jasne granice umanjuju delotvornost porodične zajednice, onemogućuju ovladavanje problemima i kod dece podstiču razvoj raznih patoloških stanja i ponašanja. Prečvrste granice otežavaju komunikaciju među članovima koji mogu biti samostalni ali i distancirani.

Za dobar odnos sa detetom neophodno je poštovati njihov integritet, razvijati samosvesnost i samopouzdanje, podsticati lično izražavanje na svim nivoima, učiti ih odgovornosti, a i sebi kao roditelju postaviti granice.

Biti roditelj znači uspešnije izbeći dve najčešće zamke u odgoju konkretno adolescenta:

-ponašanje prema njima kao prema deci, što znači preterano zaštićivanje i obavljanje stvari umesto njih

-ponašanje prema njima kao prema odraslima, što može značiti nedovoljnu brigu ili čak osećaj napuštanja

Uz porodicu, vršnjaci imaju značajan uticaj na psihosocijaslni razvoj dece i adolescenata. Interakcija sa vršnjacima značajan je deo svakodnevnih odnosa dece i adolescenata koji su nužni za zdrav kognitivni, emocionalni i socijalni razvoj. Potreba za pripadanjem snažan je motiv za uključivanjem u vršnjačke grupe. Kada deca postanu adolescenti prekasno je za „vaspitanje“. Ono najvažnije deca od svojih roditelja dobijaju tokom detinjstva.

Unutar vršnjačke grupe mladi ostvaruju pripadnost putem raznih aktivnosti, zajedničkih obeležja (isti stil odevanja, sklonost nekom umetničkom pravcu…) ostvarivanjem bliskih, romantičnih odnosa. Neuspeh u uspostavljanju bliskih veza (vršnjačkih) može imati negativan učinak na razvoj identiteta, emocionalnih i socijalnih potencijala adolescenta, na razvoj seksualnosti, obrazovnih i školska postignuća, sistema vrednosti, planiranje budućnosti… do problematičnih ponašanja.

Ponekad zahtevi škole i okoline dovode učenika u nesklad sa njihovim mogućnostima. Posledica nesklada ja neuspeh u školi i nezadovoljstvo, što doprinosi pokušaju učenika za dokazivanjem na neprihvatljiv način. Takvi učenici stvaraju negativnu sliku o sebi, ponekad postanu i agresivni, skloni društveno neprihvatljivim ponašanjima, kao i dokazivanju posebnosti. Kada je kod mlade osobe prisutan školski neuspeh, usporeno ili otežano napredovanje, potrebno je proveriti ranije stečena znanja, intelektualne sposobnosti i organizacione sposobnosti koje mogu podržavati školski neuspeh. Osećaj nesigurnosti, potištenosti te niskog praga samopoštovanja takođe utiče na učenje i školsko postignuće kao i povišen strah u ispitnim situacijama (trema).

I deca pate. Dečja patnja je teška i definiše se kao unutrašnja i spoljna draž koja remeti psihofizički rast i razvoj deteta. Trauma i krizna psihologija je mlada oblast i pruža odgovore na brojna pitanja šta i kako sa decom koja pate.

 

TRAUMA I KRIZA

Stres, trauma i kriza su termini koji se često koriste kao sinonomi. Iako ima više polazišta u definisanju ovih termina čini se da je najprihvatljiviji onaj koji određuje stres kao proces, koji se sastoji od tri komponente.

Stresor, stresna situacija, stresni događaji se najčešće određuju kao pojačani ili produženi pritisak na osobu da pojača napor i prevlada situaciju kao i da se na nju adaptira.

Prema izvoru stresori se dele na fizičke i sociokulturne, prema vremenu trajanja na kratkotrajne i dugotrajne, neprekidne ili ne, iznenadne ili očekivane, akutne ili hronične. Najprihvatljivija podela stresora dobijena je kombinacijom dimenzije trajanja i intenziteta.

Vrste kriza-mogu biti dve osnovne vrste kriza a to su: razvojne krize (doba puberteta, adolescencije, postajanja roditeljem) i akcidentna kriza. Dok su razvojne krize deo uobičajenog životnog ciklusa većine osoba, akcidentne krize se javljaju kao reakcije na stresor (bolest, separacija, nesrećni slučaj, smrt bliske osobe) i doživljaj nesklada između zahteva novonastale situacije i kapaciteta te osobe da se sa novonastalom situacijom suoči.

Većina studija se bazira na traumi kao jednom događaju, višestruko izlaganje traumatskim događajima daje više mogućnosti da prouzrokuje trajne posledice po formiranje ličnosti od jednog izdvojenog traumatskog događaja.

0 Komentara

Napišite komentar