Razvoj kapaciteta za ljubav

love-74

 

Proces oblikovanja emocionalne bliskosti, čiji se najvažniji deo događa u prvoj godini života deteta, u svakodnevici nazivamo ljubav. U psihoanalitičkoj literaturi to je tzv. „emocionalna privrženost” ili attachment. Ljubav i sigurnost koje dete doživljava u najranijem detinjstvu važan su preduslov za kasniji razvoj normalne i zdrave ličnosti (E. Erikson, J.Bowlby, D.Winnicott). Od tih prvih kontakata sa okolinom velikim delom zavisi koliko će osoba kasnije u detinjstvu i odraslom dobu verovati u sebe i druge ljude i biti sposobna da postigne u životu ono što želi i što je usrećuje. Ništa u životu nije važnije od spoznaje da nas vole bezuslovno “Ja sam dobar, ja vredim, vole me bez obzira na uspehe i rezultate”. To pomaže da čovek i sam sebe bezuslovno voli, da pohvale i kritike prihvata na način koji ne menja bitno njegov osećaj sopstvene vrednosti.

Različiti modeli privrženosti – attachmenta

Sigurno privržena deca, koja su u figuri privrženosti imala sigurnu bazu, verovaće svojim sposobnostima te će moći udovoljiti i svojim kasnijim razvojnim zadacima, dok će anksiozno i izbegavajuće privržena deca biti manje uspešna u tome. Ni jedna situacija u životu ne pruža toliko mogućnosti za promenu i suočavanje sa sopstvenim snagama i slabostima kao roditeljstvo. Na ranom uzrastu deteta se radjaju klice (ne)poverenja, (ne)sposobnosti da neko (ne)može da zadovolji važne osnovne biološke potrebe i razočaranosti ako to često ne uspe. Nezadovoljstvo ne prepoznatim i nerešeniim potrebama razvija mogućnost za formiranje nesigurnih (negativnih) formi privrženosti kroz ceo život. Razvoj moždanih struktura i način podizanja dece u najranijem uzrastu tesno su povezani. U svakodnevnom životu neretko se srećemo sa predrasudom da događaji u prvoj godini života ne utiču na detetov kasniji rast i razvoj.

 

Izbegavajuće privrženi odrasli pokazuju strah od intimnosti, nemaju poverenja u ljude, osećaju se nelagodno kad su bliski sa drugima, postaju nervozni i odbijajući ako im se neko previše približi. Taj odnos je baza na kojoj se grade svi dalji odnosi i kapacitet deteta da uspostavi pozitivne i harmonične odnose u vezama, u braku, u prijateljstvima.

Privrženost između roditelja i dece takođe je baza za kasniji razvoj privrženosti sa sopstvenom decom. Iz tog razloga preporučljivo je da se osvrnemo na svoje detinjstvo te ako procenimo da postoji potreba potražimo savet stručne osobe koja će nam pomoći da razrešimo vlastite „demone“ i sa svojom decom razvijemo sigurnu privrženost, a time i njihovo samopouzdanje i samopoštovanje. Zaista voleti nekoga znači verovati da ćemo voleći ga doći do istine o nama samima.

Volimo onoga ko krije u sebi pravi odgovor ili bar jedan odgovor na naše pitanje: “Ko sam ja?”.

 

Da bi voleli, morate da priznate svoj nedostatak, da shvatite da trebate drugog, da vam on ili ona nedostaju. Oni koji misle da su već kompletni, ili to žele da budu, ne znaju kako da vole. A ponekad, ovo saznaju bolno. Oni manipulišu, povlače konce, ali ne okuse ni rizik ni zadovoljstva ljubavi.

Narcizam se začinje u ogledalu – od ogledajuće majke, čije sjajno oko i pristupačan osmeh odražavaju njenu radost u detetu, preko zavodljive ali klaustrofobične “dvorane ogledala” preterano zaštitničkih roditelja. Svi smo fascinirani ogledalima. Ali koga i šta vidimo kada se zagledamo u njih? Sigmund Freud smatrao je „primarni narcizam” normalnim razvojnim stadijumu u kome dete blaženo misli samo o sebi. Taj stadijumu prethodi objektnim odnosima, sposobnosti da uspostavimo odnos sa drugima – „investiramo libido” u njih. Karl Abraham, Herbert Rosenfeld i Otto Kernberg ističu destruktivne aspekte narcizma, kada narcis patološki zavidi, mrzi i aktivno želi da uništi objekat. Taj trijumfalni „debelokožni” narcizam suprotstavljen je libidnom „mimozastom” narcizmu, koji je više obrambene nego destruktivne naravi. Rosenfeldovi narcisi „debele” i „tanke” kože prema terminologiji Glenna Gabbarda nazivaju se „neosetljivim” i „hiperosetljivim”. Kohut je smatrao da ljubav prema sebi, i objektna ljubav ne čine kontinuum, nego su to dva odvojena razvojna smera koji traju celi život, sa svojim posebnim obeležjima i patologijom. Prema tom modelu, kako razvoj napreduje, narcizam se ne zamenjuje objektnom ljubavlju nego se ublažava postupnim gubljenjem iluzija, tako da i u zrelosti narcizam leži u osnovi samopoštovanja i realističnih ciljeva.

Svako je pozvan da izmisli vlastiti stil života, da preuzme odgovornost za svoju vrstu užitka i oblika ljubavi. Tradicionalni scenariji polako postaju neupotrebljivi. Socijalni pritisak da se prilagodimo nije nestao, ali je u opadanju. „Ako te volim, to je zato što imaš nešto u sebi (because you’re loveable). Ja sam ona/j koji voli, ali i ti si umešan/a u to, jer ima nešto u tebi što u meni izaziva ljubav. Ljubav je uzajamna jer se sastoji od „ka” i „od”: Ljubav koju imam za tebe je povratni efekat činjenice da si ti za mene uzrok ljubavi. Tako, ti si umešan/a”.

Realnost nesvesnog nadmašuje maštu. Idealni model „velike ljubavi za ceo život” polako gubi tlo pod nogama u susretu sa brzim izlascima, brzim ljubavima, i čitavom flotilom alternativnih, uzastopnih, ili čak istovremenih ljubavnih scenarija

Problem je što muškarci kažu da ne razumeju šta žene žele, a žene, da ne razumeju šta muškarci očekuju od njih. Ljudi koji se vole osuđeni su da idu napred stalno učeći jezik onog drugog, tumarajući, tražeći ključeve za značenja – ključeve koji se uvek mogu pokazati kao pogrešni. Ljubav je lavirint nesporazuma iz koga ne postoji izlaz

 

Hoću da držiš moju ruku,

da se ne bojiš vetra i mraka,

uspavana i kad kiše tuku,

jednako krhka, jednako jaka.

 

Hoću uz mene da se sviješ,

korake moje da uhvatiš,

pa sa mnom bol i smeh da piješ

i da ne želiš da se vratiš.

 

0 Komentara

Napišite komentar