Uloga roditelja i porodice u adolescenciji

images

Adolescencija-period u koju se “uplivava” oko 12-te godine izrazito je burno razdoblje razvoja.

Ako vaše dete tvrdi da ste „smarači“, tvrdnja nije opravdana ako:

-Ako je „smaranje“ dosledno i jasno uspostavljanje pravila koja nisu previše rigidna i za koje se daje obrazloženje

-Ako je „smaranje“ redovna otvorenost i započinjanje razgovora o zabrinutosti i problemima u školi sa željom da se čuje kako se đak oseća i kako razmišlja i da mu se ponudi razumevanje

-Ako je „smaranje“ priča o emocijama, osećanjima i kada je lepo i kada je teško

-Ako je „smaranje“ učenje o telesnim promenama i seksualnosti na vreme i sa adekvatnim rečnikom i porukama

-Ako je „smaranje“ ukazivanje na to kako se pravilno postupa u društvu, kako se poštuju vršnjaci i kako se biva fer drug

-Ako je „smaranje“ prekor povodom nasilnog ponašanja, ogovaranja i uputstvo da se uputi izvinjenje i uputstvo da se razmisli kako se drugi oseća

-Ako je „smaranje“ kad se đaku traži da istraje u radu i ne popusti kada đak traži previše slobode i nagrada a ne trudi se u školi

Obrazloženje:

Ako ste ovakvi „smarači“ ne bi trebalo da se mnogo brinete za svoj stil roditeljstva, na pravom ste putu. Sve i da vam roditeljstvo “dobro ide”, ovaj razvojni period će postati buran jer mu je to normalna i bazična karakteristika. Toliko psihičkih i telesnih promena adolesecent treba da „svari“ da često njegova psihička spremnost i zrelost da ovlada i uspostavi ravnotežu nisu ni blizu dovoljno jake. Mladi adolescenti nemaju životnog iskustva, nemaju izgrađen jasan identitet i nemaju emocionalnu zrelost već se dugo bore sa sobom i okolinom da postignu ove važne razvojne odrednice. Dodati tome važan zadatak da se mladi adolescent odvoji od porodice i polako osvaja individualnost, što je olakšano pojačanim suprotstavljanjem roditeljima i svojeglavošću, rezultira olujom.

Pre se treba zabrinuti ako kroz godine adolescent ne pokazuje znake svojeglavosti, favorizovanja vršnjaka i nekog društva kome pripada, suprotstavljanja, burnih emocija.

Pre se treba zabrinuti ako je adolescent prečesto miran i poslušan. U ovom dobu adolescencije koje dolazi normalno je biti malo “nenormalan, imati neurednu sobu i neurednu glavu”. A to ne pada uvek lako roditeljima.

Od velike je pomoći kada roditelj uspostavi jasne i dosledne granice i pravila ponašanja za svog adolescenta, naravno nikako nerazumna i nelogična i nikako previše striktna i rigidna pravila. Iako mladi adolesecent možda ozbiljno negoduje i ljuti se, ovi dosledne granice funkcionišu kao sigurnosna mreža koja ga čuva od njegovih sopstvenih pokušaja da prevrši meru što ga i intrigira i užasava zbog mogućih posledica. U psihi adolescenta je prilično mutno šta se može šta se ne može, šta treba i šta ne treba raditi i oni ovo ispituju i otkrivaju putem isprobavanja svojih i tuđih granica.

Od rođenja i nadalje porodica predstavlja prvi i temeljni stepen u razvoju deteta i njegove ličnosti i ničim se ne može zameniti.

U skladnoj porodičnoj sredini u kojoj vlada relativna “harmonija” (s usponima i padovima), roditelji pružaju detetu ljubav, iz koje se rađa osećanje stabilnosti, jer se pozitivne emocije, kao i negativne, prenose na decu.

Izloženo negativnim uticajima sredine, a pre svega roditelja, dete postaje nesigurno.

Nepoverenje u sebe, u svoje sposobnosti, donosi deci nespokojstva i oživljava davne neodređene strahove koji imaju korene u tome kako su se osećala u najranijem detinjstvu. Adolescencija je period u kome se u novim situacijama i novom telu ponovo uzburkavaju sve prethodne slabosti, i one koje su postojale davno i naizgled su nestale.

Kada se roditelji plaše da će im se dete ”oteti” bivaju prestrogi, izbegavaju potvrde uspeha, nagrade i pohvale.

Osećanje nesigurnosti stvara se i preteranom roditeljskom nežnošću i čuvanjem deteta ”pod staklenim zvonom”, pa je razočarenje neminovno čim dete shvati da se za uspeh u poslu i tuđu naklonost mora dobro potruditi, a razvoj veština potrebnih za snalaženje u stvarnom svetu je osujećen.

Neophodno je da dete u porodici stekne osećaj sigurnosti i zaštićenosti, da oseti da je voljeno i da se o njemu brine, jer će tako uspostaviti pravilan odnos prema sebi, drugim ljudima i okolini uopšte, a samim tim će izbeći osećaj straha i malodušnosti, agresivnost, povučenost u sebe, neprijateljski stav prema okolini itd…

Odlike porodice koje pozitivno utiču na razvoj dece i svih članova porodice su:

-relativno dobro fizičko, psihičko i socijalno stanje

-pravilno opažanje sebe i drugih, prihvatanje sebe i drugih

-usredsređivanje na zadatak (a ne probleme)

-etičnost, intelektualna efikasnost, socijalna adekvatnost

-emocionalna sigurnost, tolerantnost, bezbrižnost, kontrola emocija, nezavisnost

-odsustvo anksioznosti, emocionalna toplina, nesebičnost, adaptivnost, radnost, osećaj prihvaćenosti, tolerancija na frustracije i efikasno reagovanje na traumatske i stresne situacije.

0 Komentara

Napišite komentar